Šta me je kamenje naučilo ovog leta?

Hallo Leute♥

Ovog leta bila sam na puno mesta u kojima su moja stopala uranjala u kamenje dok su ih povremeno osvežavali talasi hladne (ponekad i tople) vode. Trenutno sam na jednom takvom. Dok talasi dolaze i odlaze, donoseći i odnoseći kamenčiće sa sobom, moje misli lutaju. Razmišljam kako je to biti mali kamen u ogromnom okeanu... A zapravo to već znam.

• Sedeći na obali mora, zaranjam šake u kamenčiće, kao i uvek. Obožavam taj osećaj. Iako me ponekad po koji kamenčić ubode, nastavljam da uživam u prisustvu ostalih, koji me svojim oblim ivicama  dodiruju i stvaraju neki osećaj, neku vrstu podrške i sigurnosti, koji ne umem da opišem. 

• Kada izronim šake pune kamenčića, volim da biram one koji mi zapadnu za oko, koje ću poneti sa sobom kući, i staviti ih u svoju malu kolekciju. U jednom momentu ugledam savršeni mali kamen koji bih veoma rado zadržala, ali već u drugom on nestaje. Talas ga je odneo. Ne nerviram se. Još odavno sam shvatila da ih ima još puno sličnih. Ali ne i potpuno istih.

• Pošto ne mogu da zauvek stojim na ivici mora (možda i mogu, ali ne želim), ulazim u vodu i krećem da plivam. Dok plivam nailazim na razno kamenje, neko je jednostavno tu, da mi pruži podršku i oslonac kada se umorim, dok drugo stoji sa svojim oštrim ivicama i preprečava mi put. Ponovo se ne nerviram, već ih lagano zaobilazim i nastavljam svoj put. Svejedno ću stići do svog cilja.

• Nakon što sam stigla do svog cilja, ovaj put obale, pokušavam da izađem iz vode prelazeći preko nasipa od kamenčića. Neki od njih su me pošteno isekli i napravili mi rane, ali zbog par kamenčića, koje je voda tako oblikovala, ne osuđujem i ne mrzim drugo kamenje.

• More nije jedina voda koju sam posetila ovog leta. Bilo je tu i potoka, i jezera i reka. Šetajući kroz prirodu, često sam nailazila na potoke. Da bih nastavila svoj put, ponekad sam morala da ih preskačem. U tome mi je pomoglo, opet, kamenje. Pokušavajući da stignem sa jedne strane potoka na drugu oslanjala sam se na razno. Mokro, suvo, zeleno, sivo, pokriveno mahovinom. Na početku, nije mi svaki kamen pružao siguran oslonac. Ali to ne znači da je taj kamen bezvredan. Taj kamen samo nije na pravom mestu, na onom na kom može da pokaže sve svoje dobre strane. Zato, kada sam nailazila na takvo kamnje, trudila sam se da ga nameštam tako da ima dobar oslonac na podlozi na kojoj se nalazi, da bi i meni mogao da pruži isti.

• Nije sve kamenje prošlo kroz isti okean, kroz iste talase ili kroz iste udarce o povšinu. Zbog toga ne možemo nikako očekivati da svaki kamen isto izgleda. Osim toga nije svaki kamen nastao od iste materije. Taj isti kamen koji mi je raskrvario nogu je, vrlo verovatno, pre nekog određenog vremena bio veći i zaobrljeniji, bez oštrih ivica. Ja, trenutno, ne znam ništa o tome, samo mogu da pretpostavljam da je doživeo neki udarac o površinu, koji ga je doveo u stanje kakvo sada jeste. To isto može da se kaže i za oblo kamenje. Ko kaže da ono pre izvesnog vremena nije bilo sa oštrim ivicama?

E sada, kada smo već na kraju posta, da ne mislite da sam prolupala od silnog sunca, probajte da zamislite kamenje kao ljude, a vodu kao život. Mislim da me sada već malo više shvatate. Ako razmišljate "Koja je poenta ovog posta?", mislim da nemam neki odgovor. Želela sam da prikažem svet i različitosti na drugačiji način, pogotovo što uskoro počinje škola. To je mesto na kom ćemo se susretati sa svakakvim ljudima i njihovim karakterima. Pokušajte da ih shvatite, a ne da ih odmah odbacujete ako nemaju isto mišljenje kao i vi, ili ako ne vole istu muziku ili odeću kako vi. Ipak, svi smo mi pojedninačni kamenčići u velikom okeanu...

QOTP (question of the post): Da li i vi sakupljate kamenčiće kada ste na odmoru? I pošto je leto skoro već gotovo-Omiljena uspomena sa ovog letnjeg raspusta?

P.S: Pošto sam trenutno na moru, BTS postova neće još uvek biti. :( Ali zato očekujte novi postić za koji dan. ♥ ^_^

V.

*sve slike iz ovog posta su moje*