Kada konstruktivna kritika postaje destruktivna?

Hallo Leute♥

Rastemo, razvijamo se, opažamo, mislimo, razmišljamo, govorimo, kritikujemo, osuđujemo, razumevamo, učimo, svakodnevno. Svi ovi psihički procesi sačinjavaju veoma veliki deo naših života. 

Kritikujemo. Kritikujemo i čujemo kritike svakodnevno. Bili mi svesni toga ili ne. Skoro svi, kada čuju reč kritika, pomisle na nešto negativno. Ali ne mora ona to uvek da bude. Kritike jednostavno možemo podeliti na one pozitivne-konstruktivne i negativne-destruktivne. Uglavnom ne umemo da ih razlikujemo, jer svi težimo ka nekom savršenstvu i kada nam neko skrene pažnju na nešto što baš i nije savršeno, mi se uvredimo i mislimo da ta osoba želi samo da nas ponizi. Ne želim da kažem da ne postoje ljudi i sa takvom namerom, oni su, nažalost, brojniji od ovih koji nam žele bolje. Mada ni oni nisu sveni da nam na neki način pomažu.

Na konstruktivne kritike uglavnom nailazimo u krugu porodice, bližih prijatelja, ponekad i profesora. To su kritike koje su tu da nam skrenu pažnju na nešto što bismo mogli da ispravimo, kako bi nam bilo bolje. Uglavnom se naljutimo na roditelje kada nam kažu "Do kasno ostaješ budna" ili "Soba ti je u haosu" iako nam oni to govore iz najboljih namera. Znam da ste to čuli već hiljadu puta, a možda čak i više, ali razmislite: Da ne čujete takve stvari, zar ne biste pomislili da nikome nije stalo do vas? Ali ne mogu vas uveravati da su sve kritike pozitivne i dobronamerne. 

Kada konstruktivna kritika postaje destruktivna? Ovu rečenicu sam čula u jednoj seriji za vreme letnjeg raspusta i urezala mi se u pamćenje. Nisam mogla da prestanem da mislim o njoj. Na primer, primetite da je drugarica počela drugačije da se ponaša i umesto da je pitate šta, kako i zašto, lakše vam je da osudite, iako ste to sasvim nesvesno uradili. Tada nastaje destruktivna kritika. Drugarica je možda imala tešku noć, možda se nešto desilo i ona je promenila svoje ponašanje da bi ostala stabilna u datom trenutku. Vaša kritika će je možda samo još više dotući, iako vi to niste stvarno želieli da uradite. Zato birajte reči pažljivo... 

Ne govorim da smo svi mi odvratni ljudi i kritikujemo bez potrebe, ne osuđujem nikoga, samo želim da možda malo više obratite pažnju na neke detalje i sitnice u vašoj okolini.

Verujem da ste se dosta puta i vi susreli sa destruktivnom kritikom. Verujem i da vas je pogodila. I da vam je ukrala jedan delić samopouzdanja. I da ste o toj rečenici mislili noćima. I da vas je proganjala. I da ste zbog nje možda počeli da se ponašate drugačije. Ili oblačite? 

Ali zašto? Da li je bitno šta vam je rekla neka totalno nebitna osoba? Ili je bitnije kako se vi osećate? Ponovo, najvažnije jeste da budemo realni. Da bismo mogli da izbegnemo kritike morali bismo da budemo niko, da ne radimo ništa i da ne govorimo ništa. Ali zar to nije baš ono što nas čini ljudima? Što nas razlikuje od životinja? Zar nije to ono što svakoga čini posebnim? Naravno da jeste. Kritike su tu da nas ojačaju.

Zato ostavljam kraj posta prazan, da ga svako dopuni na svoj način, da izvuče neki poseban zaključak iz svoje posebne glave. Da svako ko pročita ima priliku da se oseti posebnim, barem za ovih pet ili tri minuta dok razmišlja o kraju ovog posta...

V.